Кад Велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели купити нашу земљу, превише од нас тражи. Како можете купити небо, топлину земље? Та идеја нама је страна. Ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде. Ако ми не поседујемо свежину ваздуха и бистрину воде, како ви то можете купити? Сваки део те земље свет је за мој народ. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у тами шуме, свети су у мислима и искуству мог народа. Сокови који теку кроз дрвеће носе сећање на црвеног човека. Мртви бели људи заборављају земљу свог рођења када оду у шетњу међу звездама. Наши мртви никада не заборављају ову лепу земљу јер је она мајка црвеног човека. Ми смо део земље и она је део нас! Мирисне траве наше су сестре, јелен, коњ, велики орао, сви су они наша браћа. Стеновити врхови, сочни пашњаци, топлина тела понија и човек – сви припадају истој обитељи.

Тако, кад Велики поглавица из Вашингтона шаље глас да жели купити нашу земљу, тражи превише од нас. Велики поглавица шаље глас да ће нам сачувати место тако да ћемо ми сами моћи живети удобно. Он ће нам бити отац и ми ћемо бити његова деца. Ми ћемо разматрати вашу понуду да купите нашу земљу. Али то неће бити тако лако. Јер та земља је света за нас. Та сјајна вода што тече брзацима и рекама није само вода, већ и крв наших предака. Ако вам продамо земљу морате се сетити да је то свето и морате учити вашу децу да је то свето и да сваки одраз у бистрој води језера прича догађаје и сећања мог народа. Жубор воде глас је оца мог оца.

Реке су наша браћа, оне нам утољују жеђ. Реке носе наше кануе и хране нашу децу. Ако вам продамо нашу земљу морате се сетити и учити вашу децу да су реке наша браћа, и ваша, и морате од сада дати рекама доброту какву бисте пружили свакоме брату.

Ми знамо да бели човек не разуме наш живот. Један део земље њему је исти као и други, јер он је странац који дође ноћу и узима од земље све што жели. Земља није његов брат него његов непријатељ и кад је покори он креће даље. Он за собом оставља гробове отаца и не брине се. Он отима земљу од своје деце и не брине се. Гробови његових отаца и земља што му децу рађа заборављени су. Односи се према мајци – земљи и према брату – небу као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати као стадо или сјајан накит. Његов апетит прождераће земљу и оставити само пустош.

Не знам. Наш начин је другачији него ваш. Од погледа на ваше градове црвеног човека заболе очи. А можда је то јер црвени човек је дивљи и не разуме. Нема мирног места у градовима белог човека. Нема места да се чује отварање листова у пролеће или дрхтај крила кукаца. А можда је то јер сам дивљи и не разумем. Бука ми вређа уши.

Шта је живот ако човек не може чути усамљени крик козорога или ноћну препирку жаба у бари? Ја сам црвени човек и не разумем. Индијанац више воли благи звук ветра кад се поиграва лицем мочваре као и сам мирис ветра очишћен подневном кишом или намирисан боровином.

Ваздух је скупоцен за црвеног човека јер све живо дели исти дах – животиња, дрво, човек. Бели човек не изгледа као да примећује ваздух који дише. Као човек који умире много дана он је отупео на смрад. Али ако вам продамо нашу земљу морате се сетити да је ваздух скупоцен за нас, да ваздух дели свој дух са свим животом који подржава. Ветар што је мом деди дао први дах такође ће прихватити и његов последњи уздах. И ако вам продамо нашу земљу морате је чувати као светињу, као место где ће и бели човек моћи доћи да окуси ветар што је заслађен мирисом пољског цвећа.

Тако ћемо разматрати вашу понуду да купите нашу земљу. Ако одлучимо да прихватимо, поставићу један услов: бели човек мора се односити према животињама ове земље као према својој браћи. Ја сам дивљак и не разумем неки други начин. Видео сам хиљаде распадајућих бизона у прерији што их је оставио бели човек устреливши их из пролазећег воза.

Ја сам дивљак и не разумем како димећи гвоздени коњ може бити важнији него бизон кога ми убијамо само да останемо живи.

Шта је човек без животиња? Ако све животиње оду, човек ће умрети од велике усамљености духа. Шта год се догодило животињама убрзо ће се догодити и човеку.

Све ствари су повезане.

Морате научити своју децу да је тло под њиховим стопама пепео њихових дедова. Да би поштовали земљу, реците вашој деци да је земља с нама у сродству. Учите вашу децу као што чинимо ми с нашом да је земља наша мајка… Шта год снађе њу снаћи ће и синове земље. Ако човек пљује на тло пљује на себе самога. То ми знамо: земља не припада човеку; човек припада земљи! То ми знамо. Све ствари повезане су као крв која уједињује обитељ. Шта год снађе земљу снаћиће и синове земље.

Човек не тка ткиво живота; он је само струк у томе. Шта год чини ткању чини и себи самоме.

Чак и бели човек, чији Бог говори и шета с њим као пријатељ с пријатељем, не може бити изузет из заједничке судбине. Ми можемо бити браћа после свега. Видећемо. Једну ствар знамо, коју ће бели човек једног дана открити – наш Бог је исти Бог. Ви сада можете мислити да га ви имате као што желите имати нашу земљу; али то не можете. Он је Бог човека и његова самилост једнака је за црвеног човека као и за белог. Та земља је драга Њему и шкодити земљи јесте презирати њеног створитеља.

Бели ће људи нестати можда и пре осталих племена. Запрљајте ваш кревет и једне ноћи угуши ћете се у властитом смећу. Али у вашој пропасти светлећете сјајно, потпаљени снагом Бога који вас је донео на ту земљу и за неку посебну сврху дао вам власт над њоме као и над црвеним човеком.

Судбина је мистерија за нас јер ми не знамо када ће сви бизони бити поклани и дивљи коњи припитомљени, тајни кутеви шуме тешки због мириса многих људи и поглед на зреле брежуљке замрљан брбљајућом жицом. Где је гуштара? Отишла је. Где је орао? Отишао је.

То је крај живљења и почетак борбе за преживљавање.